Da mi je bila Digitalna praksa…

Pre nešto više od 5 godina napustila sam korporaciju. Bilo je leto, valjalo je napuniti baterije, pa nisam žurila da pronađem nešto drugo. Rad 24/7 svih 365 dana je ostavio traga i želela sam da se dobro odmorim, pre nego što krenem dalje. Iako je egzistencijalni strah vrištao da pronađem nešto sigurno, onaj drugi deo mene, koji je zračio ljubavlju prema sebi, zadržavao me je. I tako je prošlo neko vreme, klackala sam se udovoljavajući čas jednom, čas drugom, ali bez konkretne odluke. Zvuči li vam to poznato?

Potrajalo je to donošenje odluke o pravcu u kom moj život treba da ide. Ipak, „sticajem čudnih okolnosti…“ jedna trivija je presudila. Prilikom dolaska na intervju u jednu korporaciju, bio je dovoljan ponovni susret sa terminalom za kucanje kartica za pristup, da mučnina u stomaku pokaže put kojim se ređe ide. Bio je to presudan trenutak spoznaje da više ne želim da budem deo korporacije, da ne želim da me intervjuišu ljudi bez životnog i radnog iskustva i procenjuju moje kompetencije za određeni posao, da ne želim da ostavljam zdravlje i život nekom ko ne zna ni da postojim.

Super je što znaš šta ne želiš, nego vodi li te to onome što želiš? Znaš li šta je to? – monolog je koji me je opsedao. Isprva pojma nisam imala, priznajem. A onda sam uhvatila da me ljudi stalno zovu za savet u vezi sa poslovnim poklonima, procedurama, načinima komunikacije ili rešenjima konfliktnih situacija… Poslednjih godina u korporaciji sam najviše i uživala u tom mentorskom radu sa novozaposlenima, kao i u edukacijama na temu poslovnog bontona, pa sam shvatila da mi je to sve vreme bilo ispred nosa, samo je nos rastao, kao kod Pinokija, dok sam sebe zavaravala, pa nisam videla. Da se ne lažemo, nije to tek tako zasijalo u mojoj glavi, daleko sam ja od Tesle. Svemu je prethodilo niz analiza, poput 4 stuba života, Točka života, pa i SWOT kada sam ja u pitanju (iako sam do tada ovu analizu koristila samo za projekte).

Onda sam krenula da istražujem tržište i shvatila da se poslovnim bontonom i savetovanjem u toj oblasti bavi - NIKO. Bilo je tu i tamo nekih sporadičnih edukacija, koje su, iz mog ugla, bile zastarele i neprimenjive u praksi u većim sistemima (u šta sam imala direktan uvid), jer se promenilo mnogo toga. Analiza me je, pogađate, dovela u stanje paralize i nisam znala odakle da krenem.

Prvo što sam shvatila da mi treba, a da o tom pojma nemam, bilo je pisanje sadržaja za web. Upisala sam Copy radionicu, rešena da naučim sve te finte velikih majstora. Ono što mi je prvo upalo u oči je da ja ne razumem pitanja i reči koje izgovaraju drugi polaznici, pa sam zapisivala termine i guglala. I umesto da naučim da pišem, jer sam učila od najbolje, ja sam se nekako opteretila svojim neznanjem i postajala sve nesigurnija. Kako bih se izborila sa tim, odmah posle toga sam upisala neki opšti kurs marketinga, ne bih li pohvatala te termine, a onda i kurs ličnog brendinga. I što sam više učila o svemu tome, sve se veća rupa neznanja otvarala. To me je toliko preplavilo da sam u jednom trenutku rešila da je ipak bolje da se pozabavim svojom glavom.

Kako nisam neko ko može stvari da radi polovično, već se sadržajno udubljuje, bila sam čvrsto rešena da naučim ono što mi treba za novi životni poziv i ne odustanem od svega. U međuvremenu sam se, sa svojom školom bontona, prijavila na nekoliko mentorskih programa za preduzetnice. Na svim tim programima bila sam bombardovana informacijama, koje su me sve više udaljavale od moje ideje, a od one pomenute rupe stvarale bezdan. Pravila sam liste onoga što ne znam i tražila dostupne edukacije na tržištu. Sporadičan individualni rad sa klijentima po preporuci se još nije mogao smatrati poslom, ali kako je jedna ozbiljna firma za edukacije bila zainteresovana za ono što radim, počela sam da pripremam koncepte nekoliko različitih treninga i to me je konačno odvratilo s puta nesigurnosti. Vratila sam se na ono što znam i u čemu sam fenomenalna. Kad ono, međutim, stigla je nova pošast koja je otkazala sve moje dogovorene treninge u prvom delu godine. Ne treba vam IQ genija da shvatite čime je to rezultiralo na računu. Nije da me ne krasi agilnost, shvatila sam i sama da moram da se prilagodim i svoje obuke ponudim onlajn, ali je to otvorilo mnoge druge teme.

Pogađate, kupovala sam nove kurseve, te za biznis strategiju, te za kreiranje sadržaja, te za story, te za vizuale, te za onlajn kreiranje kurseva, za video snimanje, za editovanje, za… Koliko je tu bačenih para, bolje da prećutim. A tu ne mislim samo na kvalitet tih edukacija (iako je bilo mnogo onih upitnih, sa jako obećavajućim prodajnim kopijem). Prvenstveno mislim na moje vreme za učenje i primenu naučenog. Reč je o satima i satima najpre učenja, pa onda kreiranja, pa onda daljeg komuniciranja, pa se menja algoritam, pa razni eksperti kažu da treba ovo, pa probaj ono… Jesam li bila zadovoljna rezultatom? Ne baš!

Kada sam krajem prošle godine pronašla trenera za dalji profesionalni razvoj, koji odgovara mojim standardima, odustala sam od upisa na edukaciju, jer sam popisala sve na kojima sam bila, koje sam pohađala u tom trenutku i koje tek treba da počnu, i cifra je bila mnogo veća od zarađene u toj godini, te sam odlučila da je vreme da mi se uloženi novac u edukacije i vrati. Pritom, najmanje sam se stručno usavršavala.

Sa ove vremenske distance, mislim da je to najbolja odluka koju sam donela, jer me je vratila onoj inicijalnoj ideji zbog koje sam i krenula da gradim svoju biznis priču. Osnažujući sebe u onome što ne znam, zanemarila sam ono u čemu sam briljantna.

Da mi je Digitalna praksa bila pri ruci 2019. godine, sigurno bih pružila šansu nekom ko se u digital razume više od mene i poštedela sebe prokrastinacije, sindroma uljeza i sagorevanja.

Mislite da mi nije palo na pamet da delegiram? Varate se, dragi moji, ali o tome čitajte u narednim danima.